Свети Сава је био србски принц, монах, књижевник, дипломата и први архиепископ самосталне Србске православне цркве. Рођен је око 1174. године у граду Расу (данашњи Мишчићи код Новог Пазара) као Растко Немањић, најмлађи син оца Стефана Немање и мајке Ане. Имао је браћу Вука и Стефана. Kao младић добио је од оца Захумље (дио данашње Херцеговине), да влада њиме као принц. Међутим, Растка нису привлачиле овоземаљске пролазне удобности, већ је желио радост која никад не престаје, па је зато побјегао на Свету гору (у данашњој Грчкој) и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, гдје је добио име Сава.
Када му се касније придружио и његов отац Стефан Немања, који је као монах добио име Симеон, они су 1198. године заједно саградили Хиландар, србски манастир на Светој гори. Свети Симеон Мироточиви умро је и сахрањен у Хиландару. Послије 8 година Сава вади из гроба мошти свога оца и налази их цијеле и мирисне и преноси их у Србију у манастир Студеницу. Над очевим моштима Сава је помирио своју браћу Вука и Стефана, који су се посвађали око власти. Сава је у Србији оснивао школе и болнице, бавио се просвјетитељским радом, учећи народ правом животу у вјери.
Године 1219. Сава је добио самосталност за Србску православну цркву и постао њен први архиепископ. Сљедеће године 1220. на сабору у манастиру Жичи крунисао је свога брата Стефана за краља и тако, оснивајући цркву и државу, утемељио идентитет народа као србског и православног, идентитет који и данас након 800 година још траје и постоји. Светосавље, као православље на србски начин, постало је начин и суштина живота Срба од 13. вијека до данас. Сава је написао и први устав и законик државе и цркве под именом „Законоправило“. Осим овога његова најзначајнија дјела су „Житије светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“. Два пута је путовао у Јерусалим и Свету земљу, гдје је куповао земљиште и цркве, помагао и зидао манастире.
По повратку са другог ходочашћа, на позив бугарског цара Ивана Асена долази у Велико Трново, тадашњи главни град Бугарске, гдје је умро и био сахрањен 1236. године. Његов синовац, краљ Владислав, син Стефана Првовенчаног, иначе зет бугарског цара Асена, послије годину дана је пренио мошти свога стрица из Великог Трнова у манастир Милешеву код Пријепоља. По повратку у Србију светог Саву су дочекали архиепископ Арсеније, свештенство, властела, као и велико мноштво народа.
Сава је био поштован још за живота, а након смрти још више. У средњовековној Србији његов гроб је постао мјесто окупљања Срба. Његово име је било симбол србског народа и његовог идентитета у цијелом Србству широм „србских“ земаља. У тешким временима ропства под Турцима Сава је међу Србима називан учитељем, просвјетитељем и новим апостолом. Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај. Са његовим ликом на заставама, Срби су дизали устанке, сањајући о слободи. Као освету за један такав устанак, Синан-паша је наредио да се његове мошти из Милешеве пренесу у Београд и спале на Врачару 1594. год. Уништавајући им највећу светињу, Турци су жељели да заплаше и разбију Србе, али у томе нису успјели. Напротив, не само да нису угасили поштовање светог Саве у народу, него су га још више утврдили. Свети Сава је постао србски симбол, национални светитељ, наш духовни отац.
Данас на мјесту гдје је спаљен свети Сава стоји величанствен храм који још више уједињује Србе из читавог свијета. То је доказ да наша вјера није овоземаљска, јер са уништењем тијела светог Саве, она није престала, напротив, она се још више разгорјела и показала да је Савин избор Царства Небеског, за које се он одлучио када је отишао у манастир, био прави пут и за нас. И у том храму ми опет славимо нашег духовног оца и заштитника, нашег путовођу који нам је показао којим путем треба да идемо и како да живимо. И све док будемо ишли Савиним путем, док будемо тежили вриједностима које је успоставио свети Сава – постојаћемо као народ и знаћемо ко смо.
ПОЧЕТНА