У нашим животима смењују се тренуци радости и туге. Често помислмо да би живот био идеалан кад би све било онако како бисмо ми желели. Од малена маштамо о дану када ћемо одрасти. Некада смо спавали са медом, а мрзели да идемо у вртић и будимо се рано. Јели смо слаткише док нас не заболи стомак. Сакривали се испод стола или у орману од маме и тате. Истрчавали напоље и по цео дан правили колачиће од блата са другарима из улице. Играли смо се жмурке, јурили се, падали, гребали колена и плакали. Смејали се. Били смо срећни и имали смо са ким то да поделимо. Тада још увек нисмо знали шта су то љубомора и мржња. Зао си био само ако се смејеш када неко падне. А увече смо гледали цртане филмове. После одемо у собу, мама дође, угаси светло и ушушка нас. Онда нас загрли како само она уме, лако и нежно, и када нас пољуби за лаку ноћ ми почињемо да сањамо. Желимо да одрастемо и мислимо да ће тада бити боље и занимљивије. И ето сад. Ово смо једва чекали читаво детињство. Бити одрастао не значи живети без обавеза и безбрижно као у детињству. Одрастао човек зна да је детињство безбрижније и лепше. Били су то лепи дани, али тада смо били мали. Зато децо, не журите да одрастете и уживајте у срећном и лепом детињству.
ПОЧЕТНА