Првог пролећног дана, на једној ливади, док сам шетала, угледала сам нешто провидно што је јако сијало. То је био чаробни штапић. Узела сам га у руке и тог тренутка угледала сам једну колибу. У колиби су биле окачене слике прелепих девојака са дивним крилима. Чула сам један глас који је рекао да морам да помогнем природи коју је човек на неки начин упропастио. Штапић ме је вратио мојој кући. Само једним покретом чаробног штапића заледила сам свет. Схватила сам да помоћ није потребна само природи већ и људима који су болесни. Отишла сам у једну малу лабораторију и смислила сам план. Мешала сам свакакве биљке које сам добила од природе на поклон. Када сам направила смесу, била сам пресрећна – најсрећније дете на кугли земаљској. Ујутро, у рану зору, док сунце још није изашло, делила сам лекове. У свакој кућици где је неко дете било болесно, оставила сам по једну бочицу. Када сам све то урадила, још мало сам улепшала град природом која је сада била препорођена. Знам да нисам сасвим случајно налетела на тај штапић. Захвална сам ономе који га је послао. Сигурна сам да би ово урадио сваки човек, кад би нашао чаробни штапић. Одледила сам свет, вратила штапић у колибу и наставила да живим живот као сва деца.
ПОЧЕТНА